KAKO JE BITI DIJETE?

Hvala dragoj Ivi Brčić, za novi tekst o tome kako svet izgleda iz dečije perspektive.

Svi znamo da je u današnje vrijeme roditeljima poprilično teško. Zapravo, teže im je nego ikad prije. Dok im je nekada u odgoju i brizi za mališane pomagala cijela svita rodbine, danas su prepušteni sami sebi. S tim da većina roditelja nema ama baš nikakvo iskustvo s djecom dok ne dobiju svoje, niti im ga ima tko prenijeti. Upravo zbog toga se javljaju problemi zbog kojih ispaštaju mnoge obitelji, a pogotovo djeca.

Samo zamislite kako bi vama bilo da vam svakodnevno netko govori: „Ne to. Ne diraj. Idi u drugu sobu. Evo ti kockice, pa se igraj. Nemoj ih tako stavljati. Ne ide to tako…“. Vjerujem da bi nakon nekog vremena bili itekako iznervirani. Tako je i djeci. Konstantno moraju slušati neka naređenja, bez adekavatnog objašnjenja zašto nešto ne smiju. Ili pak, moraju jesti nešto što nikada prije nisu vidjeli, konstantno ih se upozorava na ponašanje, moraju nositi nešto što im se ne sviđa, moraju se držati rasporeda koji im ništa ne znači i stalno ih se prekida u igri jer je vrijeme za polazak.

Nažalost, odrasli zaboravljaju da su djeca tek došla među nas i da su oni, zapravo kao gosti koje treba podučiti o pravilima društva u koje su došli. Baš kao kad recimo putujete u daleke zemlje koje se običajima bitno razlikuju od nas. Tako recimo, ako u Japanu ne srčete juhu ili neko slično jelo, smatra se da vam se ne sviđa i mogli bi itekako uvrijediti onoga tko je pripremio hranu. Kod nas se pak srkanje smatra krajnje nepristojnim i djecu se vrlo često opominje zbog toga.

Osim svih tih pravila koja im često nitko adekvatno ne objasni, djeca se moraju nositi i sa svojim fizičkim i psihičkim nedostacima. Kako bi samo bili isfrustrirani da padamo tako često kao djeca. Da svako malo udarimo glavom u neki dio namještaja i da ne možemo baš održavati ravnotežu.  Da nam je problem staviti žlicu u usta ili da nam se više vode prolije u krilo nego što je uspijemo popiti. I tako nekoliko puta dnevo, iz dana u dan, iz tjedna u tjedan. Mislim da bi večina odraslih bila itekako depresivna i ogorčena. Ali ne i djeca. Oni se unatoč svim problemima smiješe i do 300 puta na dan.

Uz sve navedeno, djeca ne mogu govoriti i vrlo teško mogu prokomunicirati što žele i trebaju. Oni se trude, međutim to u početku sporo ide i uglavnom se sve svodi na čudne zvukove koje mi odrasli ne razumijemo. Je li vas se dogodilo da dijete upire prstom u nešto, a vi mu nudite sve što se nalazi tamo gdje je pokazalo, da bi nakraju završilo u suzama ili ljutnji jer nije dobilo što želi.

Objasnite djeci pravila, budite strpljivi, imajte razumjevanja i empatije. Iz dana u dan oni se trude i uvježbavaju svoje sposobnosti, dok ih ne usavrše, kako bi mogli komunicirati s njima najdražim osobma…roditeljima.

Iva Brčić

Ivine tekstove možete čitati na https://www.facebook.com/najsretnija.beba?fref=ts

 

 

 

KRUGOVI DOBROTE

Znate li šta sam primetila da se najbrže širi društvenim mrežama? Razni klipovi koji pokazuju ljude dok čine dobra dela. Dok se raduju, iznenadjuju okolinu svojom ljubavlju i entuzijazmom.

I nije da sam otkrila toplu vodu. Primetili ste to sigurno i vi sami.

U vremenu u kome živimo, kao da nam je potrebno da se stalno podsećamo na to da imamo pravo da budemo „obični“ ljudi koji se uplaše, ali istraju, koji požure da pomognu drugome pre nego da se pobrinu za sebe, koji igraju, pevaju, raduju se životu i „malim“ stvarima koje ga čine.

Jedno delo ljubavi i plemenitosti, poput kamička bačenog u vodu, izaziva krugove dobrote koji se šire u našem okruženju. Mnogo puta korišćena metafora, a opet ne deluje izlizano. Kako ljudskost može da postane izlizana i prevaziđena?

Kada kliknemo na dugme „podeli“, mi šaljemo u etar nečija nesebična dela. I to je divno. Prelepo.

Ali, nakon što ugasimo internet, kompjuter, televizor, mobilni i poljubimo dete, sa velikom ljubavlju i pažnjom, za laku noć, zagrlimo svog partnera i razmenimo sa njim/njom prijatnu misao, kada propustimo pešake, na pešačkom prelazu, bez nervoznog pritiskanja automobilske sirene ili se osmehnemo osoblju prodavnice u koju uđemo, nisu li i to dela ljubavi, nesebičnosti i dobrote? I svi ih činimo u manjoj ili većoj meri iz dana u dan. Bez obzira što smo možda „ustali na levu nogu“ ili bismo radije da legnemo na sirenu ili nezainteresovano prođemo kroz prodavnicu.

Nega međuljudskih odnosa, brižan odnos prema okolini u kojoj živimo, želja u srcu da drugima bude dobro, radost zbog uspeha naših kolega, prijatelja, nepoznatih ljudi, sve su to kamičci dobrote, koji u našem životu šire krugove mira, ljubavi i osećaja više svrhe.

A kada učestvujemo u nečemu većem od nas, uvek dajemo samo maksimum i nikada nismo sami. Krugovi dobrote nas čuvaju i vode ka pravim ljudima i dobrim izborima.

 

 

MALO SUNCA I MALO SLOBODE

Koliko puta smo, još kao deca, čitajući basne i bajke, dobijali poruke razne sadržine.

Neke od tih poruka bile su pomalo zastrašujuće, poput one – ubij zmaja, da bi osvojio princezu. Što bi značilo, bez velike borbe, hrabrosti, spremnosti i na najveće žrtve, ne možeš dobiti ono čemu težiš.

Ali, nekada u životu, sve nam teče lako i najlepše stvari osvajamo strpljenjem, pažnjom, ljubavlju.

Bilo da do ostvarenja svojih snova stižemo preko mnogobrojnih prepreka ili pak sve klizi, poput kapi vode niz prozorsko okno, potrebno je da uložimo sebe.

Svoju dušu, srce, um. Da ugradimo deo sebe u sve ono što radimo.

I da imamo petlju. Da budemo različiti. Ili isti kao svi. Da rizikujemo. Ili odlučimo da ćemo igrati na sigurno.

No, pre svega, da imamo petlje da priznamo sebi ko smo, šta smo , kakvi smo. Kojim resursima već raspolažemo. A koje tek treba da usvojimo ili nadogradimo.

Čovek je biće potencijala. Bez obzira na to da li želimo da se upustimo u nešto novo (posao, emotivnu vezu, promenu mesta ili zemlje u kojoj ćemo živeti) ili želimo da ostanemo tu gde smo, ali da se sa tim i u toj atmosferi osećamo dobro, važno je da imamo svest o tome da možemo da rastemo.

I da čvrsto verujemo u to da je promena, koja nam je potrebna da bismo postigli ono što želimo,  moguća.

„Nije dovoljno samo živeti! – reče leptir.

Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća!“

(Hans Kristijan Andersen)

Želim vam sunca, radosti i slobode!

 

 

JA SAM OK, TI SI OK, ŠTA ONDA NIJE OK?

 

Da li nosite maske? Ako da, koliko maski nosite? Jednu za porodicu, drugu za posao, neku treću za prijatelje?

A koju masku nosimo kada smo sami sa sobom?

I da li su nam maske potrebne?

Kada ih vi najviše koristite?

Sa jedne strane su naše želje, sa druge „realnost“. Oni koji nam govore da možemo sve i oni koji kažu „spusti se na zemlju“.  Pa sad…  Gde je tu prava mera?

Znate ono staro pravilo – zlatna sredina… Ok, a ko je onda taj ko određuje šta je za mene zlatna sredina?

Svako sam za sebe oseća šta mu najviše prija i do kojih daljina i visina želi da ide. Ali, često se plašimo da sledimo svoja osećanja. Jer, ponekad to podrazumeva velike odluke, značajne promene, duboka preispitivanja. Normalno je da osetimo strah.

To je trenutak, kada  na scenu stupaju maske, igre, zapleti. „Ne talasaj“; „Sedi tu, dobro ti je“; „Ma šta te briga šta ko kaže, važno je šta ti misliš“; „Čovek može sve što poželi“; „Opameti se“; „Budi oprezan“; „Rizikuj – bez rizika nema ni dobitka“…

Umorih se. A vi?

„Neću da budem drugačiji/drugačija. Ja sam ok.“ „ Hoću da budem drugačiji/drugačija. Ja sam ok.“  Zašto se onda ne osećamo ok?

Kao što rekoh, normalno je da osetimo strah. I normalno je da nekada posegnemo za svojim zvezdama, a ponekad zastanemo. Ko ima pravo da nam kaže šta je dobro za nas? Da li je u redu ili ne  da se trudimo oko nečega ili da odustanemo?

Oslušnite, najpre, svoje srce. Vidite šta je to što ono zaista želi. A onda uključite i razum. Nije naš razum čudovište koje će nas odgovoriti od svega što poželimo. Važno je da nam on bude prijatelj, koji će nas blago savetovati da li, kada i kako želimo nešto da postignemo.

Ne trebaju nam maske i kostimi. Samo jasne granice u odnosu na tuđa mišljenja, stavove, uverenja…

Snovi nam daju krila,  razum pravi plan leta. I onda je sve ok.

 

 

 

ZAŠTO BEBE PLAČU – IVA BRČIĆ

Zašto bebe plaču? Drage mame i tate, u cilju unapređenja vaših roditeljskih veština, Iva Brčić (voditeljka programa Najsretnija beba u Hrvatskoj) nam donosi novi tekst na  ovu zanimljivu temu. Uživajte.

„Zašto se bebe ne bi smijale, a ne plakale,

Bebin prvi plač nakon poroda je nešto što svaki roditelj s nestrpljenjem očekuje i što mu izmami osmjeh. A razlog zašto tada plaču je u tome što im je je hladno, zbog jarkog svjetla koje im je prejako i jer im je i prvi udisaj  bolan. Kao recimo kada se zagrcnete, pa pokušavate disati. Nakon prvotnog šoka i glasnog negodovanja, mame su u bolnici često zadivljene kako bebe samo spavaju i uopće ne plaču. Razlog tome je što su izmorne porodom i nisu još svjesne nove okoline. Upravo je tih par dana koje provedu u bolnici dovoljno da se odmore i shvate da su stigle u nepoznati i drukčiji svijet. I da jedini zvuk koji mogu prizvesti je plač, nakon kojeg uvijek netko dođe.

Roditelji se znaju ponekad pitati, pa zar ne bi bilo svima ljepše da se bebe smiju umjesto da plaču. Možda bi bilo bolje za roditelje, ali za bebe baš i ne. Naime, njima je puno lakše proizvesti plač (koordinacija disanja i mimike je jednostavnija), nego smijeh, a i pažnja roditelja se prije usmjeri na njih. Upravo zato se priroda pobrinula da tijelo odraslih reagira na specifičan način kada bebe plaču, jer im to osigurava preživljavanje. Mozak i tijelo odrasle osobe dođu u takozvanu crvenu zonu (srce ubrzano radi, povisuje se tlak, znoje se dlanovi, stegne se želudac) i stvara se snažna potreba za zadovoljavanjem bebinih potreba. Međutim, istraživanja su pokazala da plač može potaknuti i negativne osjećaje i sjećanja, osjećaj krivnje ili nesposobnosti, te da upravo zato roditelji znaju pustiti bebu da plače. Ovdje je bitno naglasiti, da bebe svojim plačem ne žele razljutiti ili manipulirati s roditeljima. One tako komuniciraju jer drukčije ne mogu.

Ono što roditelji mogu napraviti je da što prije reagiraju, utvrde razlog plača i uklone ga. Što beba duže čeka to će jače plakati jer misli da je nitko ne čuje. Vrlo je bitno da roditelji ostanu smireni jer bebe imaju snažno razvijenu empatiju i mogu osjetiti njihovu uznemirenost. Ono što treba izbjegavati, a što roditelji često dobiju kao dobronamjerni savjet, je da puste bebu da se isplače. Iako nama odraslima ponekad dobro dođe da se isplačemo jer se poslije bolje osjećamo, kod beba to nije slučaj. Naime, odrasli plaču par minuta, a one mogu satima dok se potpuno ne iscrpe. Kroz takve postupke bebe gube osjećaj sigurnosti i povjerenja u roditelje.

Ono što će roditeljima zasigurno pomoći u smirivanju plača je oponašanje uvijeta iz maternice pomoću pet koraka dr. Harvey Karpa. Odnosno, povijanje, bok/trbuh pozicija, ljuljuškanje, bijeli šum i sisanje koji bebi daju osjećaj da je opet na sigurnom u maminom trbuhu gdje je uživala punih devet mjeseci. A kako to pravilo učiniti je vještina koju treba savladati, baš kao i vožnju bicikla.“

Autorka teksta:     Iva Brčić

 

ČETIRI KORAKA ZA USPEŠNO SUOČAVANJE SA PROMENAMA

Promene su neizbežan deo života.
Kada su prijatne,  prihvatamo ih lakše i radujemo im se. Kada su neprijatne, možemo da ih doživimo veoma teško. Naravno, postoje situacija kada osobe, sve promene prihvataju mirno, ali i situacije, kada nam i lepe promene i događaji, donose ogroman stres, usled unutrašnjih, nesvesnih otpora.
Opiranje promenama pojačava negativne emocije.
Na putu ličnog razvoja, bavimo se, na prvom mestu, osvešćivanjem svojih osećanja i prihvatanjem situacije u kojoj smo. Tek onda pristupamo izgradnji onoga što želimo kod sebe da postignemo.
Ukoliko osećate negativne emocije, dok se dešavaju promene u vašem životu – dajte im oduška . Važno je da ih se oslobodite na zdrav način, kako biste, kasnije, bistrije glave promislili koje  poteze da preduzmete,da biste se prilagodili novonastaloj situaciji.  Ako vam se plače – isplačite se. Ako ste ljuti – verbalizujte to ili izbacite iz sebe nekom žustrom fuzičkom aktivnošću. Ako ste zbunjeni – dozvolite sebi da ne morate uvek da znate šta treba da uradite. Jer zaista – ne morate.
A onda – prigrlite promene. Razmotrite šta su sve donele u vaš život, koje ljude, kakve okolnosti. Pokušajte da budete što objektivniji.
Sada je tek vreme da napravite plan, šta ćete i kako ćete dalje.
Dakle, kada otkrijete da se teško suočavate sa nekom promenom, pratite ova četiri  koraka:
1. Osvestite sva svoja osećanja.
2.  Ispoljite ih.
3.  Sagledajte situaciju u kojoj se nalazite.
4.  Napravite plan.
Kada , ovako pripremljeni, budete krenuli u akciju, osećaćete se smirenije. To će vam omogućiti da se lakše i brže prilagodite novonastaloj situaciji i odlučnije krenete u ostvarenje svojih planova.

Tamara Vujnović – vaša podrška na putu ka srećnom i ispunjenom životu

060 51 44 521

ŠTA KADA OSETIMO OBESHRABRENOST?

 

 

Nada je uvek na dohvat ruke. Ona je bescen blago, a ne košta ništa. Samo, ponekad zaboravimo na ovu činjenicu. A nekada i ne znamo šta tačno da uradimo da bismo je oživeli u sebi.

Da li vam se desilo, da se trudite da postignete cilj, ali vam to ne polazi za rukom? I šta god da radite, stvari nikako da krenu u pozitivnom pravcu?

Svi mi imamo potrebu i želju da budemo uspešni. I to je sasvim legitimno osećanje. Puni nam dušu spokojem i zdravim samopouzdanjem.

Ipak, u životu, neretko nailazimo na momente kada nam ciljevi izmiču, prepreke postaju naizgled nepremostive, a  okolnosti nas nimalo ne motivišu.

Obeshrabrenost se obavije oko našeg srca, radjajući sumnju i strah.

Kada se ovako osetimo, možemo sebi da pomognemo, odgovaranjem  na određena pitanja i zapisivanjem odgovora.

Zašto zapisujemo odgovore? Jer reč na papiru, ima daleko veću snagu, od one koja je samo u mislima.

Setite se, kada ste uspešno ostvarili neki svoj cilj:

  • Gde ste tada bili?
  • Ko je bio sa vama?
  • Opišite šta se tačno dešavalo.
  • Koje ste poteze povlačili, da biste stigli do cilja?
  • Kako ste se osećali u trenutku kada ste ostvarili cilj?

Suština ovih pitanja je da ožive u nama pozitivna i konstruktivna sećanja. Da nas podsete na emocije koja smo tada imali i strategije koje smo primenjivali.

Osećaj uspešnosti, koji proizvodimo u sebi, putem ovakvog prisećanja i zapisivanja, veoma je realan. Zasnovan je na stvarnim činjenicama i sabotirajući deo naše ličnosti, koji svako od nas pomalo ima u sebi, ne može mu nikako prigovoriti.

Zato, opustite se, pitajte i odgovarajte. Jačajte svoje unutrašnje biće, prisećanjem na sve dobro što ste ostvarili.

Nekad je potrebno promeniti kurs, prekrojiti zahteve ili pustiti vreme da odradi svoje.

Jer, ako smo makar i jednom nešto uspešno uradili, uspećemo to i sledeći put.

Kada imamo nadu i osećaj za pravac i smer, sve šanse su na našoj strani.

Tamara Vujnović – vaša podrška na putu ka srećnom i ispunjenom životu

060 51 44 521